Poreklo15

Поучно, историја, занимњивости, религија и здравље

''Прастари почетци српске историје- Хиљаде година сеоба српског народа кроз Азију и Европу према списима и цитатима највећих светских историчара''
КЊИГА под горњим насловом и поднасловом појавила се 1961. године у Риму, обавијена велом тајне јер је са корица изостало име писца. Рафалном паљбом, на сто и нешто страница, изнети су докази вековима сакупљани од родољуба Српске аутохтоне историјске школе (пре рата доста раширене у нас) насупрот српским пуленима Германске школе, образованим и титулисаним у Бечу и Берлину. Сабрана дела четничког војводе Доброслава Јевђевића (1895.- 1962.), изашла 1988. у Виндзору- Канада, разрешила су недоумицу око имена писца. Сада, након четири деценије, и нама у Србији доступна је ова књига- заједничким напорима ''Фамилета'' и ''Николе Пашића'', књижаре у средишту Београда, доста успешне и у издавачкој делатности.
СЛАВИЋЕ те српска дико, српско мало и велико. Није се сиви тић Јевђевић плашио удбиних џелата и спискова за ликвидацију, како то у предговору овог трећег издања претпоставља г. Јово Бајић. Иступао је Војвода безброј пута као један од првака српске емиграције и пуним именом и презименом стајао иза листа Српске новине и књига ''Капи крви, четничке новеле'' (1950.) и ''Сарајевски завереници'' (1954.). Загонетка и провокација као магнет за ''додатну пажњу читалаца'', био је прави разлог за анонимност, резервна је и много вероватнија претпоставка г. Бајића.

ГРЧКА ПОДВАЛА. ''И пре Турака и пре хрватских крвника било је српских душмана, који су мрзели српско име, извртали његово значење и забрањивали нам да се тако зовемо''. Свесно или не, ромејски цар Константин Порфирогенит написао је лаж . У спису ''О управљању царством'' латинску реч servus (роб, слуга) видео је као извор српском имену, ''ропском'' народу и поданицима грчког цара Ираклија, иако наши стари ове крајеве на мач отеше и освојише. Одакле то име лужичким и руским Србима, који нису имали додира са грчким и римским царством и о којим то Србима пишу Плиније, Птоломеј и други антички писци, питао се проверени српски непријатељ, хрватски повјесничар Томо Маретић?! На Порфирогенитову причу ''навалила је критика са немачке и славенске стране и уништила је до краја''- додаје још љући србождер, српског порекла, Тадија Смичиклас...

ИМЕ СЕРБ. Срб је војник, храбар човек који се вечно бори- војнички сталеж, преци донских и запорошких Козака, пише руски историчар Вељтман у књизи ''Атила и Руси''. Код Белоруса Сарб или Сјарб значи силу, множину великог народа исте крви и језика, а код старих Персијанаца Сарб је глава, првенство, старешинство. У санскриту, праоцу свих индоевропских језика, семе, колено или род изговара се Сербх. Или, латински речено- gens, natio… ''Старо домаће име Срб обћенито је било свему роду (словенском)'' каже у својој ''Повјести Словена'' Фрањо Рачки, Хрват и католички свештеник.

РАВНА ГОРА, и то у Индији ''у проклетој, у земљи Инђији, ђе понеста љеба за нафору''. Ту су и Дрвар, Млава, Бара, Дуб, Ковиље, Тимок, Котор, Бела Зора и још многи и многи чисто српски називи река, села и планина, што их Милош С. Милојевић на својим путовањима из старих карата преписа и од српских савременика (19. век) за лудака би проглашен. А и стари санскрит, не само у основним домаћим појмовима, на данашњи српски језик ''необјашњиво'' личи... Срби, русих коса и плавих очију (Страбон, Грк), сурови и у козја одела одевени, област дунавску (Дунај) и планину Нисадес у почетку настањаваху- ''дивни и неприступачни стан богова, по индијској религији'' (Ритер: ''Земљопис''). У овој прапостојбини аријевској, пре свих сеоба, и две српске државе записане осташе- Сарбарска у унутрашњости и Пановска у приморским
пределима...

РАЗЛАЗ. ''Међу Србима најхрабрији су Лужичани, који живе у Шпанији и садањој Португалији'', јасан је стари грчки историчар Диодор са Сицилије. Срби, ''лаки, хитри и строги'', вешти заседама и откривању непријатеља, опијени пићем од жита- врстом пива по мисирском рецепту(успутна станица!)- прешли су из Африке у Шпанију, шири је у описима већ споменути Страбон. Те две земље крајње су одредиште дела првог српског огранка што га ратови, глад и болештине из постојбине Индије истераше. Друге две колоне свуда по Азији трагове оставише, Сибирији (Сирбији) име и Хунима друштво у пљачки (српски кнез Оногост, први до Атиле), а великом китајском царству мач под грлом држаху. ''Откако су побегли Yuni, осилише се Срби и завладаше земљама њиховим. Имају преко сто хиљада војника, далеко су чувени са своје телесне силе, а и доста просвећени... У њих су коњи бржи од хунских и оружје још оштрије од хунског. Српска су племена још силнија и многобројнија, него што су пре била и већ су две године да не можемо да измислимо начин, како би смо им доскочили'', вајкао се Цај Јун, кинески државник године 160. пре Христа. Бан, Јанча, Ранко, Цицан, Танча и синови му што ''на комате раздробише царство'', српски су прваци и јунаци ових китајских летописа, уредно вођених и до данас сачуваних.

СРБИЈА, БЕЛА И ВЕЛИКА. Много векова пре Христа Спаситеља, таласи српских племена из Азије запљускиваху север Европе. На скерлетном постољу, златни кип бога Радгоста а у средишту града Ретрија, њему посвећеног у балтичкој Поморској, данас Померанији. Стетин бога Триглава и град Аркона врховног Световида, богат и утврђен храбрим Рујанцима, ''најмоћнијим огранком народа Љутића'' Срба најсрпскијих, вернике са свих страна сабираху. Звјездодраг, а касније и Беослав, војсковође српске, Саксонце и Данце често на колена бацаше па им и краља убише, али до зоре ником није горела, губер кратак па се ноге смрзоше. 2384 стране ''Историје Срба'' старог Јована Рајића (Беч, 1794.) и ''Срби у давнини'' Симе Лукина Лазића (Загреб, 1894.), више нам вреде од свих умовања историјских катедри Старога и Новога света... ПРАСЛИКА И ПРАУЗОР. У сударима титана онога доба, српска племена, сламке међу вихорове, грдно искрвавише и међусобно се истребише. Кнез Вучан на челу својих Бодрића са Карлом Великим наступаше, са оне стране Лабе огњем и мачем, по земљама Љутића, браће и сународника. Свест о јединству дошла је касно и кратког је века била. Кнез Прибислав (умро 1134.) последњи се дрзнуо да се оружја лати... Неслога, мржња, просута братска крв и издаја- кнез Тугомир на превару предаде српски Бранибор (данас Бранденбург) душманима Саксонцима- све је на броју и све се и данас добро осећа. Не требају нама Немац Хелмхолд, Рус Гиљфердинг, Чех Шафарик и остали тумачи прошлости у српску корист. Препознајемо ми себе по делима...

ЛИПА, ЛИПИСКА ИЛИ ЛАЈПЦИГ. ''Српство некад тако јако раширено у Немачкој личи на старца који умире. Око њега је све постало немачко, само поља и реке, вароши и села носе још драга му имена''- писао је, крајем 19. века, тада важни и угледни немачки лист Leipziger Tagblatt у тексту под насловом: ''Пропаст Српства у Пруској''... Hisce Serbstvo nezhubjene-још Српство није пропало- и даље у својој химни певају Лужички Срби... И није пропало. У плодним и Богом благословеним областима око Дунава, Саве, Драве и Тисе побијена је нова српска стожина. Део Срба са севера, од Германа потиснут, године 1460. пре Христа а 3790. од постања света (по Мавру Орбинију), први пут после Индије, среће јужну браћу, на Балкану одомаћену и све до Рима разгранату (Далимил, Чех, витез и песник). И рађање хришћанства ту их затече. Андроник (ученик Св. Апостола Павла), Тимотија, Андреја, Лука и Тадија привели су правој Вери Србе у Панонији и Илирику- тврдња је иза које, својим угледом, стоје стари историчари Милош С. Милојевић, Панта Срећковић и владика Ружичић...

РАКСА, индијска реч за црвенорујну боју, Србима омиљену, по неким тумачењима корен је имену Рашчани, Рашани и Раси, а Тракија само погрчено српско име Расија, познато по рушевинама града Рашке и истоименој реци што се улива у Марицу. Чувени мађарски историчар Иштванфи Србе увек зове Трачанима а деспота Ђурђа Бранковића- Ђорђем Трачанином, подсећа нас стари добри, али под тепих гурнути, Јован Рајић. ''Трибали или Срби Илирци''...''најстарији су и највећи народ на свету, то поуздано знам'', стоји на четрнаестој страни књиге ''Histor Byzant'' Грка Калкокондиласа. Део ове реченице, осамдесетих година прошлог века, послужио је Олги Луковић- Пјановић за наслов капиталног дела. Трачани, Трибали, Илири- где су трагови постојања ових огромних балканских народа? Ту, свуда око нас и у нама самима јер су то, кроз историју, разна имена за нас Србе...

МЕНАНДЕР, Грк и савременик: ''Није се нико родио, нити га сунце греје, ко би нас могао покорити. Ми смо навикли заповедати другим народима, а не други нама. И ово је наш завет док на свету буде мача и рата''- поручио је Доброта, кнез дачких Срба, аварском кану Бајану у вези позива на покорност, пет векова по Христу. Кључала је врела крв староседелаца, још незамућена легионарима- ветеранима тек посејаним по крајинама римског царства... Драгашани, Радован, Градиште, Станишевци, Сокола, имена су села и градова у данашњој ''романској'' Румунији, бившој Дакији...

СЛАВУ СЛАВИ цар Самуило, брат Давидов а син Шишманов из српског племена Брсјака. О тој Крсној Слави, српском и само српском обичају, запис нам је оставио грчки историчар Кедрин, а причу о ''Србима и Бугарима гранама истоветног старог српског народа'' је допричао Француз Leon Rousset (1882.)... Сремци, Морачани, Браничевци, Вардарци и Подримци, поданици Шишманови, као да нас питају: чије је било ово ''прво бугарско царство'', ко је, заиста, основао Охридску архиепископију и поражен поклекао пред Ромејима 1020. године? Прави Блгари, монголско- туранско племе (звани и Гагаузи), на истоку Балкана, већ су положили оружје пред Грцима (971.).

НЕВЕРИЦА. Па куд се деде то српско мноштво, тај силан народ српски по Азији и Европи, са правом се пита читалац. Преверавање, одрицање од свог имена, болесне амбиције племенских (покрајинских!) главара, попустљивост и питомост карактера- има ли чвршћег споја за лаку асимилацију? Само током 20. века, за наших живота и на наше очи, од Срба су створене бар три нове ''нације''. Треба ли бољих доказа?

КАРИКА. Вреди ову књигу прочитати и имати је на полици и због зрелог Војводиног промишљања српске историје немањићког и косовског раздобља, са посебним нагласком на верски и државотворни потез Св. Саве- стварање самосталне Српске Цркве (и њеног каснијег утврђивања у рангу патријаршије)- први и најважнији чин буђења осећања припадности крвној и духовној заједници, темељу данашњег здравог национализма. У равни са Св. Савом је и цар Душан ''мач хришћана'', човек са ''визијом будућности'' на челу јаке и добро опремљене војске са погледом увек упртим ка Цариграду. Душанов Законик ''најлепши доказ високе цивилизације тадање Србије'' сав је био проткан ''расним српским осећајем за правду'' а само у траговима запажамо утицај грчког и римског права, сигуран је Јевђевић и није у томе усамљен... Већи део књиге ''Од Индије до Србије'' (онај о прастаром Српству) био је путоказ за бетонирање већ утабане стазе. Повезана су стара имена Српске историјске школе са новим, неспремним да из кабинета и са катедри ''српских'' установа преписују и препричавају познате германске лажи. Данас, на ову тему се у Београду могу наћи много дебље и стручније књиге и нове генерације присталица, али дело Д. Јевђевића остаје понајбоље за први сусрет са овом, на моменте чудесном причом...

ДУЧИЋЕВИМ ТРАГОМ. Доброслав Јевђевић, верник српско- хрватског јединства и члан ОРЈУН- е (Организације југословенских националиста), пред рат је био и народни посланик у Скупштини Краљевине и то са листе Југословенске националне странке. Годину дана пред смрт, у овој својој последњој књизи, Хрвате гласно назива ''дивљом мафијом'' и ''злочиначким талогом'', а Србе југословене ''жалосним отпадницима и издајницима српским''- ове речи као пушчано зрно погађају саму суштину узрока наших недаћа и страдања... Отрежњен од југословенског пијанства, војвода Јевђевић своје књижевно дело смешта у корпус сродне литературе, на чијој застави златним словима стоји оно Дучићево: Верујем у Бога и у Српство...

СРБИ, СВИ И СВУДА. ''Морамо бити поносни и охоли на своју историју српску, да учимо своју децу о великој прошлости нашој и треба да решимо огњем и мачем све оне који се Срби зову а славног се српског имена одричу''. Нису наши стари били полудивље племе, просто и нечисто и нису ничице падали у прашину пред ''сјајем'' византијског царства. Цар Танча издавао је законе, Неретљани су имали флоту јачу од млетачке, балтички Срби велелепне храмове и разгранату трговину а у Солунској Србији (Serblia Inferior) свете књиге редовно су превођене на српски језик... Себе не видимо добро јер је, по речима књижевника Момчила Селића, наша историја налик разбијеном огледалу. Гроф Ђорђе Бранковић и Јован Рајић су први, још у 18. веку, почели да сакупљају расуте парчиће и састављају целину. До сада смо се, као на вашару, огледали у кривим и прљавим огледалима, прављеним у Бечу и Берлину. Зато је Српска аутохтона историјска школа наша главна узданица да једнога дана препознамо свој прави лик, ма какав он био...