Poreklo17

Olga

Сеоба Срба из прапостојбине Индије, око 4.000. – 4.500. г. пре Христа. Заокружени делови означавају некадашње српске државе, створене током хиљада година. Ову карту је по Ђорђевићу урадио архитекта Градимир Хаџић.

Будући, да је ова студија посвећена српском народу као – на основу разних аутора – најстаријем стаблу каснијег разгранатог и по огромним просторима проширеногСловенства, па кроз то, дакле, и Словенима уопште, нас овде – у првом реду занима утицај древних Срба – не само на напред споменуте европске придошлице, већ и на друге народне групе, које су постепено запоседале различите делове Европе. На овакву интерпретацију наводи нас – између осталог – и сам Порфирогенит делом свог сведочанства, у коме спомиње оне области, где су Срби обитавали „од почетка“. Византијском цару се са дубоким уверењем прикључује и Сипријан Робер више пута поновљеним тврђењем, да је Дунав прасловенска река, а да су СРБИ ИЛИРИЈЕ НАЈСТАРИЈИ МЕЂУ СЛОВЕНИМА. Овај француски прошловековни слависта је то изразио на готово поетски начин својим закључцима, објављеним више пута и на разним местима. Ми тај текст овде цитирамо из „Мемоара“ Друштва за Земљорадњу, Науку и Уметност града Анже (Angers), где се наш писац родио и где је похађао гимназију.14 Ево, како тај навод гласи у преводу:

„Све што код осталих словенских народа живи још само као легенда
и као нејасан мит, налази се и данас у стању живог закона у тој
непроменљивој и поетској Илирији. Није ли онда требало да закључим,
да сам најзад додирнуо живу стену, земљу првога формирања, те
да су СРБИ ИЛИРИЈЕ заиста најстарији међу Словенима… ?15″

14. – Ed. Angers, Cosnier et Lachese; lue a la Societe Royale d’Agriculture, Science et Arts d’Angers, dans sa Seance du 8. Mai 1846., par M. Sorin, proviseur du College Royale. Extrait des Memoires… 5-eme volume, 6-eme livraison, 1846.

15. – „Tout ce qui, chez les autres peuples slaves, ne vit plus qu’a l’etat de legende et de mythe obscur s’offre encore a l’etat de loi vivante dans cette immuable et poetique Illirie. Ne devais-je pas en conclure que je touchais enfin au roc vif, au terrain de premiere formation, que les Serbes d’Illyrie etaient vraiment les plus anciens des Slaves?…“

Претходним ауторима прикључујемо и једног нашег савременика, бескрајно савесног и неуморног истраживаоца. То је госп. Ненад Љ. Ђорђевић,16 аутор једне грандиозне историје о српском народу.

16. – „Историја Срба кроз династије“, Милвоки, Српски Народни Универзитет „Лаза Костић“, 1968.

На овом месту из те историје спомињемо само карту, којом наш аутор приказује кретање Срба по Азији и Европи у току од неколико хиљада година. Као што се из зналачки састављене карте види, Ђорђевић је одређенији од свих осталих писаца – и од Порфирогенита, Сипријана Робера, од Нестора Кијевског, Лаоника Халкокондила, итд., итд, јер он обележава не само простор, већ и миленије, у току којих су се Срби кретали преко Азије, Европе, па и преко северне Африке, оснивајући државе, кроз дуго време већ одавно нестале.

Овом низу заступника велике старине српског народа прикључујемо и Милоша С. Милојевића, коме смо у овој студији посветили посебно поглавље. Његове концепције истоветне су с концепцијама Ненада Ђорђевића,17 па смо их приказати једном новијом верзијом исте карте, коју је за своје дело урадио господин Ђорђевић. Горњи приказ представља такође правце, у којима су се у давно врема кретали Срби, тражећи – из различитих разлога – нова и сигурнија станишта од оних, која су били присиљени да напусте.

17. – „Историја Срба и српских јужнословенских земаља у Турској и Аустрији“, Београд, 1872.

У – да тако кажемо – словенском и српском историјском Пантеону, ми Милошу С. Милојевићу дајемо посебно место, какво тај изузетно предани српски истраживалац и заслужује. Остављајући ближа обавештења о њему за поглавље, које смо му посветили, овде ћемо само да истакнемо његово уверење, да су се Срби у давнини разишли из Индије. По свој прилици, он је – док је још студирао у Москви нашао могућност, да у Индију отпутује, са жељом, да на лицу места своје учење и знање продуби, те да стекне потпуну сигурност за одбрану свог историјског гледишта. Жедан истине и знања, тај врли човек је крстарио и кинеским пространствима, налазећи свуда доказе, па и тамо, како он каже – о живовању давних Срба. Тако – обогаћен знањем и доказима, вратио се у родну Србију, кроз чије области је много и под веома тешким околностима путовао, записујући свуда народна предања, традиције и све, што сачињава духовно богатство једног народа уопште. Тако је на тлу своје отацбине записао и народну песму, у којој се износи, како и зашто су Срби у готово неодређено давно доба напустили Индију: Из те песме овде наводимо само одломке:

„Како нећу сузе прољевати,
Кад ја идем из земље Инђије,
Из Инђије, из земље проклете?!
У Инђији тешко безакоње,
Кум свог кума на судове ћера… „

Такво духовно расуло Срба у далекој Индији проузроковале су тешке недаће, о чему народно памћење сведочи на следећи начин:

„…Те не паде дажда, ни облака,
Плаха дажда, нити роса тиха…
И не роди вино, ни шеница,
Ни за цркву часна летурђија,
Пуно време за три годинице.
Црна земља испуца од суше,
У њу живи пропадаше људи…
… А Бог пушта страшну бољезану,
Бољезану страшну срдобољу,
Те помори и старо и младо… „

Никакав литерарни опис не би могао да буде сажетији, упечатљивији и језгровитији од овога. А да су се Срби стварно иселили из Индије, у прилог томе Милојевић пише:

„За ово такође имамо довољно дата и то:
- У описима војевања Александра Великог у Инђији;
- У оставшим још називима места у Инђији, која
још и данас носе или чисто српска имена,
или слична са овима;
- У инђијским споменицима и
- У споменицима српског народа“.

Претходна четири тврђења, као и горњи навод одломака народне песме, која се налази и у Вуковим збиркама, изискују дубоко и савесно изучавање, што очекује будуће – због предмета – особито српске научне истраживаоце.18

18. – Онај ко се буде бавио истраживањем, полазећи од грађе Милоша Милојевића, нека у Народној библиотеци у Београду потражи његове три свеске песама и народног духовног блага, које је Милојевић забележио, обилазећи српске земље Балкана.

Посебну пажњу у овом одељку привлачимо – не само на напред цитирану народну песму, већ уопште на христијанизовану српску епику, чији мотиви потичу из предхришћанскогдоба. За ово у овом смислу још неиспитано подручје, наћи ћемо сигуран ослонац кроз читав Шафариков опус. А велики ауторитет Јагић, који се одликовао огромном делатношћу на пољу славистике, оставио је једну своју за овај предмет крупну мисао:19

„Има разлога вјеровати, да је већ код
старих… Срба цвао митологијски епос.“

19. – „Historija književnosti naroda hrvatskoga i srbskoga“, Zagreb, 1867. Нажалост, колико нам је познато, ова тема до данас није била предмет дубоког истраживања, Нешто је у том смислу узео у обзир Натко Нодило20 позабавивши се само делимично појединим мотивима српске народне поезије, које он анализира паралелно с одговарајућим мотивима „Веда“. Истина, као што видимо у белешци, његово дело се односи на стару веру Срба и Хрвата, међутим, цитирајући примере, он се у највећем броју случајева служи примерима, које наводи као српске, што образлаже на следећи начин, пошто је мало пре тога споменуо, да су Хрвати у почетку били чакавци:

„Ако се пак овдје обично Срби први редом спомињу, то виси (sic!) једино о главноме нашем извору, о пјесмама и причама народним, које понајвише од Срба потекоше. „21

20. – „Stara vjera Srba i Hrvata“, Logos, Split, 1981.
21. -N. Nodilo, o. c., p. 44.

Из предњег излази, да ће сваки истраживалац, који се буде посветио трагању за давним, предхришћанским временима, из којих потиче српско духовно благо, успети да сабере одговарајућу грађу и да тиме попуни једно необрађено и тек само донекле додирнуто подручје. Зато ћемо овде да упутимо те будуће трудбенике на једно дело, које сматрамо изузетним и особито важним за стварање правилне слике о значају – и то не само за Србе – и домашају распеване мисли српских покољења, о којима нам данас недвосмислено говори српски језик, тако дивно сачуван у свакој песми, коју је изгладило и довело до савршенства неизмерљиво време.

То је дело Илије М. Живанчевића, које је остало несхваћено, те га је негде на полицама нечитаних ствари прашина скоро сасвим прекрила и сакрила. Ми смо до њега дошли, захваљујући једном великом српском библиофилу, Инж. Војиславу Петровићу, коме на овом месту изражавамо најтоплију захвалност. Желели бисмо, да наслов те књиге добро запамти свако кога интересују три подручја: лингвистика, књижевност и право са историјом, јер ће у њој свако моћи да нађе драгоцена обавештења, која је с великим знањем и непристрасно обрадио један човек изузетне културе. Ми ћемо овде да споменемо само друго, тј. средње поглавље, које је Живанчевић посветио српској народној поезији као изузетном духовном стваралаштву највишег домета, које у филозофском погледу стоји изнад филозофије, док у смислу етике стоји изнад пословичног Шекспира. Како је Илија Живанчевић, који је у дубокој старости умро тек пре четири године, добро знао „Веде“, он је виртуозном лакоћом упоређивао и анализирао мотиве ведске и српске народне поезије, необориво потврдивши сваки од суперлатива, којим су прошловековни европски познаваоци и учени људи окарактерисали сам српски језик и песме на њему испеване. Према томе – и Живанчевића прикључујемо групи аутора, који су заступали давно порекло и велику старост Срба, скупа с њиховим језиком.22

22. – Новом покољењу, Београд, 1934. год.

У овом низу не сме да изостане посебно привлачна фигура Симе Лукин-Лазића с његовом историјом „Срби у давнини“, за коју каже, да је сабирао грађу читавих четврт века, Премда је он то дело писао на њему својствен начин, не држећи се строго уобичајене форме, која је усвојена као научна, ипак се огромност рада испољава на свакој страни, јер његова сврха није била да се прослави као научни радник, већ – пре свега – да брани српски народ пред хрватском агресивношћу, увредама и неправдама.

У односу на све ове претходне напомене, чини нам се, да би било и важно и потребно, да се на овом месту осврнемо на тврђење једног чак и у свету – готово непознатог, али чудног и интересантног аутора, чије име је Otto Hanisch (Ото Ханиш). Наслов његовог дела, из кога ћемо овде узети у обзир само један мали одломак, јесте „Маздазнан – Учење о расама“23. Пажњу писца ових редака привукао је особито следећи Ханишев текст, који у преводу овако гласи:

„Јужни Словени имају као и Мађари своје главно седиште у Мађарској и одатле су се проширили по Баварској, Тиролу, Ломбардији, Луксембургу, Шкотској и Португалији.. По њиховом доласку они се нису мешали, па су стога сачували своје првобитне одлике. Њих убрајају у Словене, али они не говоре словенским, већ језиком житеља ималаја,
који представљају остатак људи беле расе… „24

23. – „Mazdaznan – Rassenlehre“, Los Angeles-Leipzig, 1933.

24. – „Die Jugo-Slawen haben ihren Hauptsitz als Magyaren in Ungarn und verbreiteten sich von hier aus nach Ваует, Tirol, der Lombardei, Luxemburg, Schottland und Portugal… Nach ihrer Ankunft hielten sie sich unvermischt und bewahrten in folgerdessen ihre Ursprünglichkeit. Man rechnet sie zu den slawen, aber sie reden nicht slawisch, sondern die Sprache der HIMALAYANER, eines Reststammes der weissen Rasse…“

O.c., p.194.

Кроз све што смо рекли у оквиру предње дигресије, можемо да закључимо већ одмах у почетку ове студије, да у односу на историју Срба постоје две групе, или две школе. Прву групу бисмо назвали „индијском“ – зато, што она изводи порекло Срба из Индије, док би друга била „подунавска“. Ова друга група је привидно нова. Међутим, њеним зачетником може да се сматра Нестор, кијевски хроничар, с почетка XII века (умро је 1114. године) да би му се много касније, чак у деветнаестом веку, прикључио француски слависта Сипријан Робер, који је Дунав и подунавски базен сматрао словенским од најдавнијих времена, уз још неке друге писце, којима такође посвећујемо известан простор у току наше расправе. Писцу ових редака је – бар за сада – немогуће, да заузме став за једну, или другу групу, јер су аргументи и једне и друге поставке јаки… Једино што он у овом тренутку може да изрази – то је, да су наши данашњи појмови условљени читавим друштвеним механизмом нашег доба. Међутим, некада су критеријуми у односу на људе, државе, границе, итд. били или другојачи, или пак нису постојали у оном смислу, који им ми данас дајемо. Овим желимо да кажемо, да је земља некада била слободна и без граница, те да је човек по њој могао слободно да се креће… Наше знање је ограничено само на историјску епоху, али – шта је било пре ње?! Зна се, н пр., сасвим сигурно, да су најстарије ведске химне донете у Индију са северозапада, али одакле … то санскритолози још нису могли јасно да закључе… Друго – ми, који смо осетљиви на словенске вредности – знамо, да се наука Запада на њих осврће – или безначајно мало, или никако… Тек недавно је један француски писац. по имену Georges Suffert, написао на наше превелико изненађење:

“Pour nous, les Français, avant Grece et avant Rome, il y avait le Danube…”
„, тј.: „за нас Французе – пре Грчке и пре Рима постојао је Дунав…“

Чини нам се, да је у вези горњим тврђењем наведеног француског писца и новинара, који се много бави археолошким проблемима, потребно да нагласимо, да ни он, управо као ни остали западни писци и истраживаоци, није при исписивању горњег закључка ни помишљао на Словене… Но то нам не смета, да и њега уврстимо у „Подунавце“, чије су концепције добиле много на снази открићем Лепенског Вира, на десној обали Дунава, управо на тлу Србије.

Будући, да смо се у овој студији посебно позабавили открићем Лепенског Вира, овде ћемо да наведемо само један кратак извод из недавно објављене књиге Светислава Билбије, посвећене дешифровању етрурских записа и текстова. Захваљујући природи свог рада, господин Билбија је могао – даље и дубље да сагледа сав значај овог – можемо без икаквог претеривања да кажемо – веома великог археолошког налаза наших дана, који попут нове луче баца неочекивано светло на преисторију Подунавља, те господин Билбија пише:

„Лепенски Вир је историјски документ, који нам открива део велике тајне; јер – из Подунавља је бели човек почео да се расељава и насељава најпре Европу, па Малу Азију, да једна његова грана допре чак до далеке Индије“.

На другом месту своје студије, Светислав Билбија објашњава скицу, која представља правце ширења белог човека из Подунавља, и каже:

„Лепенски Вир на овој скици симболично представља Подунавље, колевку, из које је потекао бели човек Расељавање и ширење из Подунавља трајало је хиљадама година. Правци су означени замишљеним под-центрима задржавања, одакле се настављало даље разгранавање, све док му се трагови нису изгубили у северној Африци и Индији“.25

25. – C. C. Билбија, Староевропски језик и писмо Етрураца, Чикаго, 1984. године.

У овај низ интересантних и оригиналних писаца укључујемо и византијског историчара Лаоника Халкокондила, који се у свом раду – без сумње ослањао на – за нас данас – изгубљене списе и сведочанства. Како је и њему у овој студији посвећено посебно место, овом приликом дотичемо се само појединости од огромног значаја, коју је Халкокондило формулисао највећом једноставношћу и јасноћом. А та појединост – једнога дана, када се наука буде поставила на сасвим здраве основе – моћи ће да послужи за још једну нову монографију о првобитној фази европске цивилизације, особито после, откопавања преисторијског насеља у Лепенском Виру, што је један од сигурних путоказа о тој давној – искључиво европској култури… Наиме… полазећи од античких грчко-римских писаца, географа и историчара, знамо, да је неки народ под грчким називом „Трибали“ живео углавном на јужној обали доњег Дунава. Највећи међу славистима – Шафарик, а с њим и Суровјецки – интерпретира то име као грчку деформацију од облика Србљи. Но о томе говоримо више у поглављу посвећеном њима. Овде пак, с обзиром, да смо споменули Лепенски Вир, који се налази управо у поменутом делу Подунавља цитирамо само једну реченицу – како се сматра – озбиљног историчара Халкокондила, по рођењу Атињанина. Ево како она гласи:

«Τριβαλλοι, Σερβλοι, ο δε ευνοζ
παλαιοτατον και μεγιοτον των ευνων… »

У латинском преводу Халкокондилове цитиране реченице, међутим, има нешто више, што само по себи служи као појачање и потврда историчаревог изнад свега занимљивог саопштења: То су изрази “totius orbis” и „compertum habeo“. Но да најпре тај превод прикажемо:

“Tryballos, serblos, autem gentem esse totius orbis antiquissimam et maximam, compertum habeo…”

што ће рећи:

„Род Трибала, Срба, на целој земљи је
најстарији и највећи, поуздано знам… „

Неко би могао помислити, да израз „тотиус орбис“ не одговара оригиналној Халкокондиловој реченици. Но то је само привидно, будући, да се грчки генитив των ευνων мора превести у овом контексту са: „од свих народа“, под чим се и подразумева као надопуна: „на целој земљи“… Друго: латинска формула “ compertum habeo “ значи: „поуздано знам“, тј. – оно, о чему пишем, лично сам истражио и добро проверио. Та формула је као нека врста потписа и печата испод истражених и проверених чињеница… Но као што рекосмо, о озбиљном историчару, Лаонику Халкокондилу, читалац ће наћи више података у поглављу посвећеном њему. А на основу његовог овде наведеног тврђења, нама се чини, да бисмо и њега могли да уврстимо у групу заступника „подунавске теорије“ о пореклу Срба.

У сваком случају, на основу напред изложеног, јасно је, да би – не само имало смисла, већ би неизоставно и требало, да се напише једна посебна монографија, којом би се брижљиво повезало писање Нестора Кијевског, Сипријана Робера, Жоржа Сифера, па и Мојсија Хоренског са свим открићима у оквиру Лепенског вира. Нама изгледа – а на основу свих описа и анализа Драгослава Срејовића, археолога, који је Лепенски Вир открио и представио свету својим делом, да су у тој чудној подунавској насеобини били покопани и стога сачувани у готово нетакнутом стању – сами корени најважнијих традиција српског народа, у односу на које се сви етнолози слажу, да потичу од најдавнијих „протоиндоевропских“ времена, тј. из доба док тзв. „Индо-Европљани“још нису били издељени на толики број данашњих народа беле расе. Јасно је, да се с тим у вези поставља питање: а где је била колевка тих „Индо-Европљана“? Одговор на то даје и Илија Живанчевић, који индоевропску колевку налази у Централној Европи, тако да и њега можемо да прикључимо заступницима подунавске Школе.

При свему овоме да споменемо и једно питање, које поставља Eugene Pittard у својој антрополшкој расправи, у овом делу више пута споменутој. Наиме, говорећи о балканским Србима, па у вези с њима о динарској раси и о њеном ширењу с Балкана преко Централне Европе све до Скандинавије – на једној страни и до Британских острва на другој, он се пита, ко је кога славизирао, мислећи – по свој прилици – као и Нестор Часни Кијевски и неки немачки аутори на струјање Словена од југа према северу. Из перспективе данашње службено признате науке, која се – особито у односу на Словене -формирала под утицајем берлинско-бечке Германске Школе, тешко је да се замисли, да се процес славизирања одвијао у том смеру, Међутим, треба имати на уму, да се ту не ради о неком брзом и кратком историјско-етнографском процесу, насилном и вештачком, каквих има у наше доба, већ о једном природном, неорганизованом и спонтаном феномену, који се одвијао у преисторијско време, о коме – на жалост – немамо никаквих писаних трагова. Па ипак, западно-европска наука је отишла далеко у изучавању те далеке европске прошлости, посветивши посебно велику пажњу расветљавању проблема раса. Међутим, када се радило о Словенима, немамо утисак, да се у том смислу отишло далеко. Напротив, нека сведочанства, закључци и мишљења из прошлог века – изгледа – бачена су у заборав, те тако не налазимо нигде упуштање у велике дубине изучавања о Словенима уопште. Па ипак, када се радило, или ради о веома озбиљним и објективним научницима, који су желели да баце истинско светло на премало позната подручја, онда нас они изненађују својом готово неочекиваном дедукцијом. Тако двојица француских лингвиста европског гласа, Меје и Вајан (Meillet-Vaillant), у својој расправи „Le slave commun“, тј. „Заједнички словенски језик“ тврде нешто, што чини срж ове наше студије. Они се, наиме, осврћу на некадашњу јединственост словенских језика и кажу:

„Лингвистичко јединство словенских (језика) је очито. Још данас се оно опажа на први поглед; ако се испитују стари словенски језички облици сличности су тако велике, да оне често прелазе у истоветност, за овакву јединственост постоји само једно објашњење: то је
ПОСТОЈАЊE У ИЗВЕСНО ДОБА ЈЕДНОГ ЈЕЗИКА, КОЈИМ ЈЕ ГОВОРИО ЈЕДАН НАРОД КОЈИ ЈЕ ПОСЕДОВАО СВЕСТ О СВОЈОЈ ЈЕДИНСТВЕНОСТИ“.26

26. – А. Meillet, „Le slave commun“, Seconde Edition revue et augmentee avec le concours de A. Vafflant, Paris, Edidon Honore Champion, 1965.

Због значаја који придајемо овом тексту, ми га сада цитирамо – не у белешци, већ у наставку; ево, како он гласи:

„L’unite linguistique du slave est evidente. Aujourt’hui encore
elle apparait au premier coup d’oeuil; et, si on examine les formes
anciennes des langues slaves, les ressemblances sont si grandes,
qu’elles approchent souvent de 1′identite; pareille unite ne comporte
qu’une explication: L’EXISTENCE A UNE CERTAINE DATE
D’UNE LANGUE UNE, PARLEE PAR UN PEUPLE AYANT
CONSCIENCE DE SON UNITE… „

A која група и које племе Словена је то могло да буде у неко давно доба, до ког не допиру уобичајена историјска мерила, нека нам, да бисмо то одредили – послужило тврђење такође једног Француза, који је двојици управо споменутих претходио за око пола века.

в) ABEL HOVELACQ

Француски научник из прошлог столећа, по имену Абел Овелак (Abel Hovelacq), је у својој „Лингвистици“ сасвим јасно написао:

„… les seuls points definitivement etablis nous paraissent etre 1′antiquite des formes serbes… „

„

…једини закључци коначно утврђени, изгледа нам, јесу (они, који сe односе на) старину српских облика…“ 27

27. – La Linguistique, par Abel Hovelacq, Bibilotheque des Sciences Contemporaines, Paris, Hennuyer, 1876., pp.323.-324.

У наставку истог овог поглавља, посвећеног језицима Словена наглашава:

„… la grande deterioration du bulgare moderne… „, a затим слути, да ће доћи дан, када ће се установити, да су:

„… tous les idiomes slaves une serie de collateraux issus
directement d’une source commune… „

Пошто је у предњем цитату Овелак најпре истакао „велику исквареност бугарског“, он затим изражава своје уверење, да су:

„… сви словенски идиоми само један низ побочних језика,
произишлих дирекгно из заједничког извора…“

Своје лингвистичке закључке у односу на језик Словена, Овелак је илустровао – између осталог – следећом шемом:

Кликни на шему да је видиш увећано

sema

г) AMI BOUÉ

Као круна свих претходних тврђења може – у неку руку – да послужи један навод из дела прошловековног научника, који се звао Ами Буе (Ami Boue): У своје доба Буе је био члан француских и иностраних научних установа. У свом обимном делу „Европска Турска“, у четири тома, обухватио је – у односу на ту онда моћну империју – готово све у његово доба постојеће научне гране: географију, геологију, природну историју, статистику, обичаје, а затим традиције, археологију, индустрију, земљорадњу, политичку историју, религију, итд.28 Између осталих проблема у вези са Србима, Ами Буе је расправљао и о проблему српског језика. С обзиром на извесне његове наводе у истом делу, можемо да закључимо, да је он српски говорио. У сваком случају, да један учен човек као што је он био, писмено овековечи једно тврђење, он је за то морао имати чврсту основу, много знања и апсолутну сигурност у оно, што тврди.

28. – A. Boue, La Turquie d’Europe, Paris, Arthus Bertrand, 1840.

Но пре него што наведемо Буеов текст, који нас на овом месту искључиво интересује, да рашчистимо – једном и заувек – са оном збрком коју је проузроковао појам „српско-хрватски“. „хрватско-српски“, „хрватски књижевни језик“, па најзад – једноставно и безобзирно „хрватски“, премда се увек ради једино о језику народа српског. Јер – појам „српско-хрватски“ је створен искључиво с политичким тенденцијама, уз смишљено деловање оних, који у једном новом облику настављају освајачко ширење старе и незајажљиве римске империје, особито, када се ради о њеној борби против Словенства. Те тако – премда ова студија не спада у ред политичких расправа, ми овом приликом морамо да подвучемо, у коликој мери је проблем у вези са српским језихом,